– Odoh lekaru! Nešto mi zuji u ušima.
– Neka napiše i meni nešto! – dobacuje majka sa sprata.
– Šta da ti napiše, kad imaš svu terapiju?! Možda neko pismo?!
– Pa nešto… – izgovara gotovo očajna, jer je obezoružana mojim pitanjem.
Završavamo šturi razgovor osmehom svesni apsurdnosti zahteva. Pandemija je očito učinila da se pacijenti zažele lekara. Elektronski recepti su efikasni, ali ne mogu zameniti razgovor. Ne samo razgovor sa lekarom, već i onaj ispred lekarske ordinacije sa drugim pacijentima kada se jedni drugima požale, kada razmene po koji lek, mišljenje i ogovaraju lekare i medicinsko osoblje zbog tobožnje žurbe i dugog čekanja. Čekaonica je jedno od retkih mesta za izlazak hroničnim bolesnicima. Međutim, virus korona učinio je da čekaonica postane vrlo rizičan prostor u kojem se bez preke potrebe ne treba zadržavati. Virus je preobrazio ne samo ljude, već i prostor. Sada žurba ima smila. Do Doma zdravlja sam se smejao, onako sam, za svoju dušu, i mimo sveta ponavljao: „Neka napiše i meni nešto!”
Bože, pomislih, moja majka se zaželela lekara. Kao da joj nisu dozlogrdile godine i godine provedene u ordinaciji. Očito joj razgovor sa lekarom, čekaonica, uobičajna gužva, nedostaju. Socijalno distanciranje je učinilo svoje. Pacijenti su se zaželeli lekara, a verujem i lekari pacijenata koji boluju od nekih uobičajnih bolesti koje su u senci kovida. Čudna su to čeznuća, s tom mišlju dođoh do ordinacije lekarke koja leči pola moje familije. Dok pošten svet ima svog porodičnog psihoterapeuta, moja porodica ima Smilju. Mi tako ljubavno razgovaramo o njoj, da verujem da nam mnogi zavide. Pacijenti koji kod nje čekaju nikad ne ropću ukoliko neko, poput mene koji živi u ubeđenju da nije pacijent, uđe preko reda, jer svi znaju da će kod nje stići na red, i da vredi čekati. Kod nje čekanja imaju značenje i vrednost. Ako ništa drugo, svi oni, za razliku od mene, uspevaju da shvate da čim ideš lekaru, ti jesi pacijent. Meni to nikako ne uspeva već godinama.
…
Imam lekarku, na svetu takve nema, s kojom samo o imanju govorim. Retko je posećujem, ali kad odem, ispričamo se za sve moje nedolaske. Hvaljen Isus, a i ona, s njom najmanje o bolestima pričamo. Medicinske sestre već znaju da mojih „pet minuta”, i to najčešće mimo reda, najmanje traju bar pola sata. U početku su mislile da sam težak bolesnik čim toliko dugo ne izlazim iz ordinacije, ali su vremenom shvatile da leka nema ni meni ni lekarki. Boli nas priča. Obično joj u prvih nekoliko sekundi naizust ispripovedam o svim mojim hipohondričnim napadima, a ona meni o svim novim lekovima i suplementima kako bi me umirila i odagnala slutnje. Ima leka svemu, što bi rekla moja nana: „Na kucu, na macu”. A onda sledi terapija: priče o putovanjima, knjigama, pozorištu, filmovima…
U sred priče, kaže ona meni:
– Čestiti Srbine, znam da si profesor i da si navikao da stojiš, ali molim te sedi.
– Doktorka, ali ja nisam pacijent, zašto bih sedeo?
Pomislih, ali ne rekoh, možda je ovog puta nešto ozbiljno, ne bi valjalo šaliti se. Došao vrag po svoje. I pedagoškinja u školi me je rekla da izgledam baš umorno. (Nimalo pedagoški komentar, ali sam joj nekako oprostio.)
Sedoh nerado. Priču nastavljamo o pozorištu koje nam tako nedostaje. O danu koji je i suviše kratak da se pogledaju svi preporučeni filmovi, pročitaju željene knjige, o mojoj nesanici… Odahnuh, bi mi lakše kad shvatih da nekad valja sesti, i da ni vodu stojeći ne treba piti, a kamoli pričati priču. Izađem izlečen pričom, mada mi uistinu ništa i nije bilo. Ili je možda i bilo, pa je nekako neprimetno nestalo, ili se rešilo. Setim se i bake iz komšiluka koja nikako da upamti ime moje doktorke, ali stalno o njoj govori: onAj doktUrka što gu je ss priču izlečIla.
Dođem konačno kući, dočeka me majka, u nadi da joj je doktorka ipak nešto prepisala, ispričam joj priču, ona pažljivo sasluša, pa pita:
–A šta si ako nisi pacijent?
Некада ваља сести
– Одох лекару! Нешто ми зуји у ушима.
– Нека напише и мени нешто! – добацује мајка са спрата.
– Шта да ти напише, кад имаш сву терапију?! Можда неко писмо?!
– Па нешто… – изговара готово очајна, јер је обезоружана мојим питањем.
Завршавамо штури разговор осмехом свесни апсурдности захтева. Пандемија је очито учинила да се пацијенти зажеле лекара. Електронски рецепти су ефикасни, али не могу заменити разговор. Не само разговор са лекаром, већ и онај испред лекарске ординације са другим пацијентима када се једни другима пожале, када размене по који лек, мишљење и оговарају лекаре и медицинско особље због тобожње журбе и дугог чекања. Чекаоница је једно од ретких места за излазак хроничним болесницима. Међутим, вирус корона учинио је да чекаоница постане врло ризичан простор у којем се без преке потребе не треба задржавати. Вирус је преобразио не само људе, већ и простор. Сада журба има смила. До Дома здравља сам се смејао, онако сам, за своју душу, и мимо света понављао: „Нека напише и мени нешто!”
Боже, помислих, моја мајка се зажелела лекара. Као да јој нису дозлогрдиле године и године проведене у ординацији. Очито јој разговор са лекаром, чекаоница, уобичајна гужва, недостају. Социјално дистанцирање је учинило своје. Пацијенти су се зажелели лекара, а верујем и лекари пацијената који болују од неких уобичајних болести које су у сенци ковида. Чудна су то чезнућа, с том мишљу дођох до ординације лекарке која лечи пола моје фамилије. Док поштен свет има свог породичног психотерапеута, моја породица има Смиљу. Ми тако љубавно разговарамо о њој, да верујем да нам многи завиде. Пацијенти који код ње чекају никад не ропћу уколико неко, попут мене који живи у убеђењу да није пацијент, уђе преко реда, јер сви знају да ће код ње стићи на ред, и да вреди чекати. Код ње чекања имају значење и вредност. Ако ништа друго, сви они, за разлику од мене, успевају да схвате да чим идеш лекару, ти јеси пацијент. Мени то никако не успева већ годинама.
…
Имам лекарку, на свету такве нема, с којом само о имању говорим. Ретко је посећујем, али кад одем, испричамо се за све моје недоласке. Хваљен Исус, а и она, са њом најмање о болстима причамо. Медицинске сестре већ знају да мојих „пет минута”, и то најчешће мимо реда, најмање трају бар пола сата. У почетку су мислиле да сам тежак болесник чим толико дуго не излазим из ординације, али су временом схватиле да лека нема ни мени ни лекарки. Боли нас прича. Обично јој у првих неколико секунди наизуст исприповедам о свим мојим хипохондричним нападима, а она мени о свим новим лековима и суплементима како би ме умирила и одагнала слутње. Има лека свему, што би рекла моја нана: „На куцу, на мацу”. А онда следи терапија: приче о путовањима, књигама, позоришту, филмовима…
У сред приче, каже она мени:
– Честити Србине, знам да си професор и да си навикао да стојиш, али молим те седи.
– Докторка, али ја нисам пацијент, зашто бих седео?
Помислих, али не рекох, можда је овог пута нешто озбиљно, не би ваљало шалити се. Дошао враг по своје. И педагошкиња у школи ме је рекла да изгледам баш уморно. (Нимало педагошки коментар, али сам јој некако опростио.)
Седох нерадо. Причу настављамо о позоришту које нам тако недостаје. О дану који је и сувише кратак да се погледају сви препоручени филмови, прочитају жељене књиге, о мојој несаници… Одахнух, би ми лакше кад схватих да некад ваља сести, и да ни воду стојећи не треба пити, а камоли причати причу. Изађем излечен причом, мада ми уистину ништа и није било. Или је можда и било, па је некако неприметно нестало, или се решило. Сетим се и баке из комшилука која никако да упамти име моје докторке, али стално о њој говори: онАј доктУрка што гу је сс причу излечИла.
Дођем коначно кући, дочека ме мајка, у нади да јој је докторка ипак нешто написала, испричам јој причу, она пажљиво саслуша, па пита:
–А шта си ако ниси пацијент?
