Iz trke za Oskara ispao je srpski kandidat „Dara iz Jasenovca”, naravno, nimalo slučajno, urotile se ustaše duljem belog sveta, pa izlobirale. Mogle su uistinu više da se pobrinu oko cepiva u Hrvatskoj, a ne da ugledna hrvatska književnica Vedrana Rudan dolazi da je Srbi cepe. Mogle su ustaše, al’ nisu. Nije cepivo dovoljno nacionalističko, a i ono malo nemčko-američkog fajzera, pokupili Srbi. Menjaju se strateški i politički ciljevi.
Josipa Lisac, ipak mudrija, rešila je da se kloni srpskog cepiva. Na našim prostorima uvek neki rat može da izbije, pošto se ovde ratovi dešavaju kao da su neke komete, nema uzroka, odjednom rat – Josipa je odlučila da ne ide Srbima na poklonjenje, godine su pred njom, ne bi da rizkuje da joj sutradan sude za kolaboraciju. Necepljena hrvatska Lejdi Gaga održaće virtuelni koncert. Bezbedna distanca i od Hrvata i od Srba.
No, u moru suštinski važnih vesti koje služe pre svega da se globimo i traćimo ove naše životiće, promakla nam je jedna trivijalna, skoro pa nebitna – sastanak ministra obrazovanja Republike Hrvatske i Republike Srbije. Na tom časnom zboru potpisani su dokumenti koji obavezuju oba ministarstva da će u narednom periodu reformisati planove i programe u osnovnim i srednjim školama kako bi doprineli miru, boljem razumevanju i većoj toleranciji među mladima. Ideja je da mlađani Hrvati i Srbi kroz zarličite nastavne predmete upoznaju bogatsvo i raznolikost oba naroda, što će nesumnjivo doprineti boljem razumevanju, poštovanju i većoj toleranciji. Ponuđeni su i konkretni koncepti i primeri, koji će u narednom periodu biti implementirani uz veću ili manju izmenu. Uistinu, srpska mladež se, za razliku od hrvatske, na časovima srpskog jezika i književnosti upoznaje sa nekim hrvatskim piscima, kroz obaveznu lektiru – Miroslav Krleža, Vesna Parun, Dobriša Cesarić, Antun Gustav Matoš, Ivan Mažuranić. Razvila se i stručna rasprava oko Marina Držića, Džora Držića, Šiška Menćetića, Dživa Gundulića i Iva Andrića – koji su takođe deo nastavnog programa u Srbiji, ali koji se vode kao srpski pisci. No, dogovor je da se sporna imena tretiraju isključivo kao dubrovački pisci, sem Andrića, a da uz njega obavezno ide odrednica jugoslovenski pisac.
Da ne bih dalje opterećivao štovano pučanstvo, citiraću deo predloga koji se odnosi na reformu hrvatskih programa, a to isto podrazumeva i reforma srpskih.
Imajući u vidu da Srbi čine značajan deo stanovništva u Republici Hrvatskoj i da nam je Republika Srbija i geografski i duhovno najbliža zemlja, predlaže se – radi poboljšanja međuljudkih odnosa koji su duboko poremećeni, a posledica su dugogodišnjih sukoba hrvatskog i srpskog naroda – da se u okviru nastavnih planova i programa, kako u osnovnim, tako i u srednjim školama i gimnazijama, u svakom razredu obrađuju nastavne jedinice vezane za srpsku umetnost, kulturu, tradiciju, književnost i istoriju i to iz sledećih nastavnih predmeta:
– Hrvatski jezik i književnost (oblast književnost: istorija srpske književnosti; srpska književnost u 20. veku; savremeni srpski pisci u Republici Hrvatskoj, književnost u kluturnom kontekstu; oblast jezik – dijalektologija i istorija jezika: uticaj srpskog jezika na razvoj hrvatskog jezika, uticaj hrvatskog jezika na razvoj srpskog jezika; kultura izražavanja: srpski i hrvatski jezički diskursi u 20. veku i prvoj deceniji 21. veka;
– Likovna kultura: istorija srpske umetnosti, srpska umetnost i: film, pozorište, opera i balet; savremeni srpski umetnici i njihov uticaj na razvoj hrvatske i evropske umetnosti;
– Istorija: starovekovna i novovekovna istorija srpskog naroda; istorija Srba na prostorima Republike Hrvatske – uticaj, kulturna blaga i doprinos srpskog naroda razvoju Republike Hrvatske; znameniti Srbi u Hrvatskoj; hrvatsko-srpske veze kroz istoriju (političke, ekonomske, privredne, kulturne – saradnja/dijalog);
– Građansko vaspitanje i Sociologija: predrasude, dijalog, podsticanje razvoja saznanja o sebi i drugome; hrvatsko-srpsko prijateljstvo; radionica: da li su Hrvati i Srbi srećni?, stepen participacije hrvatskog i srpskog življa u kulturnim, sportskim i naučnim aktivnostima, kulturne navike i običaji srpskog stanovništva, mitologija i religija;
– Verska nastava: osnovne karakteristike pravoslavlja; međusobno prožimanje katoličanstva i pravoslavlja; verski praznici srpskog naroda;
– Srpski jezik kao izborni predmet u svim školama.
Preporuka je da se pronađu zajednički imenitelji između hrvatske i srpske kulturne baštine uz puno uvažavanje posebnosti i različitosti dvaju naroda koji vekovima žive na istom geografskom prostoru.
…
Nažalost, ovaj sastanak se nikad nije održao, a trebalo je još devedesetih, možda i osamdesetih; trebalo je da baš ovako izgleda nastavni plan i program. Više znamo o amebama i zglavkarima, o strukturi i vezama hemijskih elementa, o pračoveku i klimi u Tadžikistanu – a gotovo ništa, ili ništa sem predrasuda, o ljudima sa kojima smo godinama živeli. Tako se vode iskreni i dobronamerni dijalozi. Sad je kasno, ili možda još uvek nije…
Isuse Bože, jesmo li srećni?
Исусе Боже!
Из трке за Оскара испао је српски кандидат „Дара из Јасеновца”, наравно, нимало случајно, уротиле се усташе дуљем белог света, па излобирале. Могле су уистину више да се побрину око цепива у Хрватској, а не да угледна хрватска књижевница Ведрана Рудан долази да је Срби цепе. Могле су усташе, ал’ нису. Није цепиво довољно националистичко, а и оно мало немчко-америчког фајзера, покупили Срби. Мењају се стратешки и политички циљеви.
Јосипа Лисац, ипак мудрија, решила је да се клони српског цепива. На нашим просторима увек неки рат може да избије, пошто се овде ратови дешавају као да су неке комете, нема узрока, одједном рат – Јосипа је одлучила да не иде Србима на поклоњење, године су пред њом, не би да ризкује да јој сутрадан суде за колаборацију. Нецепљена хрватска Лејди Гага одржаће виртуелни концерт. Безбедна дистанца и од Хрвата и од Срба.
Но, у мору суштински важних вести које служе пре свега да се глобимо и траћимо ове наше животиће, промакла нам је једна тривијална, скоро па небитна – састанак министра образовања Републике Хрватске и Републике Србије. На том часном збору потписани су документи који обавезују оба министарства да ће у наредном периоду реформисати планове и програме у основним и средњим школама како би допринели миру, бољем разумевању и већој толеранцији међу младима. Идеја је да млађани Хрвати и Срби кроз зарличите наставне предмете упознају богатсво и разноликост оба народа, што ће несумњиво допринети бољем разумевању, поштовању и већој толеранцији. Понуђени су и конкретни концепти и примери, који ће у наредном периоду бити имплементирани уз већу или мању измену. Уистину, српска младеж се, за разлику од хрватске, на часовима српског језика и књижевности упознаје са неким хрватским писцима, кроз обавезну лектиру – Мирослав Крлежа, Весна Парун, Добриша Цесарић, Антун Густав Матош, Иван Мажуранић. Развила се и стручна расправа око Марина Држића, Џора Држића, Шишка Менћетића, Џива Гундулића и Ива Андрића – који су такође део наставног програма у Србији, али који се воде као српски писци. Но, договор је да се спорна имена третирају искључиво као дубровачки писци, сем Андрића, а да уз њега обавезно иде одредница југословенски писац.
Да не бих даље оптерећивао штовано пучанство, цитираћу део предлога који се односи на реформу хрватских програма, а то исто подразумева и реформа српских.
Имајући у виду да Срби чине значајан део становништва у Републици Хрватској и да нам је Република Србија и географски и духовно најближа земља, предлаже се – ради побољшања међуљудких односа који су дубоко поремећени, а последица су дугогодишњих сукоба хрватског и српског народа – да се у оквиру наставних планова и програма, како у основним, тако и у средњим школама и гимназијама, у сваком разреду обрађују наставне јединице везане за српску уметност, културу, традицију, књижевност и историју и то из следећих наставних предмета:
– Хрватски језик и књижевност (област књижевност: историја српске књижевности; српска књижевност у 20. веку; савремени српски писци у Републици Хрватској, књижевност у клутурном контексту; област језик – дијалектологија и историја језика: утицај српског језика на развој хрватског језика, утицај хрватског језика на развој српског језика; култура изражавања: српски и хрватски језички дискурси у 20. веку и првој деценији 21. века;
– Ликовна култура: историја српске уметности, српска уметност и: филм, позориште, опера и балет; савремени српски уметници и њихов утицај на развој хрватске и европске уметности;
– Историја: старовековна и нововековна историја српског народа; историја Срба на просторима Републике Хрватске – утицај, културна блага и допринос српског народа развоју Републике Хрватске; знаменити Срби у Хрватској; хрватско-српске везе кроз историју (политичке, економске, привредне, културне – сарадња/дијалог);
– Грађанско васпитање и Социологија: предрасуде, дијалог, подстицање развоја сазнања о себи и другоме; хрватско-српско пријатељство; радионица: да ли су Хрвати и Срби срећни?, степен партиципације хрватског и српског живља у културним, спортским и научним активностима, културне навике и обичаји српског становништва, митологија и религија;
– Верска настава: основне карактеристике православља; међусобно прожимање католичанства и православља; верски празници српског народа;
– Српски језик као изборни предмет у свим школама.
Препорука је да се пронађу заједнички именитељи између хрватске и српске културне баштине уз пуно уважавање посебности и различитости двају народа који вековима живе на истом географском простору.
…
Нажалост, овако је још деведесетих, можда чак осамдесетих требало да изгледа наставни план и програм. Више знамо о амебама и зглавкарима, о структури и везама хемијских елемента, о прачовеку и клими у Таџикистану – а готово ништа, или ништа сем предрасуда, о људима са којима смо годинама живели. Тако се воде искрени и добронамерни дијалози. Сад је касно, или можда још увек није…
Исусе Боже, јесмо ли срећни?
