Hrvati, gde je vama kandidat za Oskara?/Хрвати, где је вама кандидат за Оскара?

Naš Čestiti dopisnik iz susjedstva, ujedno i Srbin koji ponovno piše samo za VKP

Čet

25

velj.

18:09 H

Vijest

U Srbiji i Bosni i Hercegovini nemirna mora ovih dana. Na široko se diskutuje o filmovima Dara iz Jasenovca i Quo vadis, Aida? – koji je još uvek u trci za Oskara. Hrvatska bez glavobolje, ona kandidata za Oskara i nije imala, i šta će joj. Lijepu našu izgleda ništa ne muči, pučanstvo njeno snom mrtvijem spava. Pregleda čovek njihove novine, pa pomisli u najmanju ruku da su Švicarska. Najozbiljniji problem, ako je verovati štampi, su insajderski izveštaji o zagrebačkim danima novoizabranog srpskog patrijarha. Ništa pikantno, naravno. No, pošto je u Hrvatskoj prilično jednolično, da ne kažem dosadno, nema više čak ni zemljotresa, da se vratimo na filmove. Iako se očekivalo da će film Dara iz Jasenovca produbiti viševekuvnu mržnju između Srba i Hrvata, što će se možda desiti dugoročno, kratkoročno su se Srbi podelili u tabore, pa pre nego da zarate sa Hrvatima, jedni drugima da povade oči. Jedni tvrde da film nije dovoljno autentičan, da ni približno nije oslikao zlodela HDH nad Srbima, drugi da je i suviše brutalan i negledljiv, treći optužuju ove druge da negiraju zločine i brane Hrvate, četvrti su filmom oduševljeni, peti kažu neka je i najgori – naš je, konačno se progovorilo o zločinima nad Srbima, šesti potežu istoriju, sedmi fikciju, osmi se čak i dosetili da je reč o igranom, a ne dokumentarnom filmu, tek deveti izusti koju o umetničkim kvalitetima filma.

Film Dara iz Jasenovca je jedan prosečan, pravolinijski filmić u svakom pogledu, rađen pre svega za inostrano tržište, koji majstorski manipuliše emocijama. Državni projekat nedostojan žrtava Jasenovca i genocidnog nauma NDH. Glumački su izazovu nesumnjivo odoleli Nataša Ninković, Zlatan Vidović i Igor Đorđević – negibi se osećaju, dobacuju, umetnički precizno i kompleksno. Sve ostale granične situacije su u ovoj nepriči izostale. Ovaj film podseća na zid bez ćoškova. Nalikuje majstoru koji je zidao savršeni zid, ali nikako nije umeo da sazida i ćošak, a trebalo je da napravi kuću. Dakle, ni film, ni dokumentarac. Ako nije ni film, ni dokumentarac, postaće izgleda serija, bar po rečima reditelja, koja će se dosnimiti, a obuhvatiće i zločine za vreme Oluje. I tako dan za danom, pred kockastim ekranom – rata-ta-tira, rata-ta-tira. No, vidi čuda, Srbi umešali preste i u bosanskohercegovačkog kandidata za Oskara. Glavnu ulogu u filmu Quo vadis, Aida? tumači Jasna Đuričić, profesorka glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, i jedna od najtalentovanijih srpskih glumica. Film tematizuje genocid u Srebrenici iz ugla Aide, prevodioca, majke, nastavnice. Biću slobodan da kažem da je film u stvari ispričan očima glavne glumice – pogled, prodornost, dubina, slojevitost, raskoš u filmu bez krvi, a o ratu, obezoružava. Možda je pogrešno reći da je ovo film o ratu, preciznije je reći da je ovo film o praštanju, o katarzi koja je neophodna, a koja je na ovim prostorima izostala, o očima iznad svakog zla. Istorijska i fikcionalna ravan nije izjednačena, film ima svoju dinamiku, jasne ćoškove i toplu ljudsku priču koja je znalački oblikovana. Tužan sam što ovaj film nije bio srpski projekat, kao što bi i Hrvati trebalo da budu unespokojeni što se u Hrvatskoj nije snimio film o Oluji. Čini mi se da svima nama tako nedostaje hrabrost i umetnički talenat jednog Lordana Zafranovića. Do nekog novog Zafranovića, ostaje nam da držimo fige Jasni Đuričić, možda bude i oskarovka.

У Србији и Босни и Херцеговини немирна мора ових дана. На широко се дискутује о филмовима Дара из Јасеновца и Qуо вадис, Аида? – који је још увек у трци за Оскара. Хрватска без главобоље, она кандидата за Оскара и није имала, и шта ће јој. Лијепу нашу изгледа ништа не мучи, пучанство њено сном мртвијем спава. Прегледа човек њихове новине, па помисли у најмању руку да су Швицарска. Најозбиљнији проблем, ако је веровати штампи, су инсајдерски извештаји о загребачким данима новоизабраног српског патријарха. Ништа пикантно, наравно. Но, пошто је у Хрватској прилично једнолично, да не кажем досадно, нема више чак ни земљотреса, да се вратимо на филмове.

Иако се очекивало да ће филм Дара из Јасеновца продубити вишевекувну мржњу између Срба и Хрвата, што ће се можда десити дугорочно, краткорочно су се Срби поделили у таборе, па пре него да зарате са Хрватима, једни другима да поваде очи. Једни тврде да филм није довољно аутнтичан, да ни приближно није осликао злодела ХДХ над Србима, други да је и сувише бруталан и негледљив, трећи опртужују ове друге да негирају злочине и бране Хрвате, четврти су филмом одушевљени, пети кажу нека је и најгори – наш је, коначно се проговорило о злочинима над Србима, шести потежу историју, седми фикцију, осми се чак и досетили да је реч о играном, а не документарном филму, тек девети изусти коју о уметночким квалитетима филма.

Филм Дара из Јасеновца је један просечан, праволинијски филмић у сваком погледу, рађен пре свега за инострано тржиште, који мајсторски манипулише емоцијала. Државни пројекат недостојан жртава Јасеновца и геноцидног наума НДХ. Глумачки су изазову несумњиво одолели Наташа Нинковић, Златан Видовић и Игор Ђорђевић – негиби се осећају, добацују, уметнички прецизно и комплексно. Све остале граничне ситуације су у овој непричи изостале. Овај филм подсећа на зид без ћошкова. Наликује мајстору који је зидао савршени зид, али никако није умео да сазида и ћошак, а требало је да направи кућу. Дакле, ни филм, ни документарац. Ако није ни филм, ни документарац, постаће изгледа серија, бар по речима редитеља, која ће се доснимити, а обухватиће и злочине за време Олује. И тако дан за даном, пред коцкастим екраном – рата-та-тира, рата-та-тира.

Но, види чуда, Срби умешали престе и у босахнскохерцеговачког кандидата за Оскара. Главну улогу у филму Qуо вадис, Аида? тумачи Јасна Ђуричић, професорка глуме на Академији уметности у Новом Саду, и једна од најталентованијих српских глумица. Филм тематизује геноцид у Сребреници из угла Аиде, преводиоца, мајке, наставнице. Бићу слободан да кажем да је филм у ствари испричан очима главне глумице – поглед, продорност, дубина, слојевитост, раскош у филму без крви, а о рату, обезоружава. Можда је погрешно рећи да је ово филм о рату, прецизније је рећи да је ово филм о праштању, о катарзи која је неопходна, а која је на овим просторима изостала, о очима изнад сваког зла. Историјска и фикционална раван није изједначена, филм има своју динамику, јасне ћошкове и топлу људску причу која је зналачки обликована.  Тужан сам што овај филм није био српски пројекат, као што би и Хрвати требало да буду унеспокојени што се у Хрватској није снимио филм о Олуји.

Чини ми се да свима нама тако недостаје храброст и уметнички таленат једног Лордана Зафрановића. До неког новог Зафрановића, остаје нам да држимо фиге Јасни Ђуричић, можда буде и оскаровка.

Odgovori