Један фини господин, честитији и богатији Србин од овога који пише, добио је на суду неке велике паре јер је неко кршио његова ауторска права, па решио да паре инвестира тако што ће омладини српској обезбедити бесплатне уџбенике. Добро, нису баш уџбеници, то су ПДФ формати, па ће деца морати да скину, одштампају и слободно да користе. Истину за вољу, заборавио je господин, честити и богати Србин, да и у Србији постоје нека ауторска права и интелектуална својина. Рачуна да у Србији свако ради оно шта хоће, само је важно да кажеш – бесплатно и за српску децу, и онда све може. Ауторска права није исплатио, али је књиге углавном откупио од једне давно мртве националне издавачке куће чије уџбенике скоро нико и не користи, али користиће их сад сиротиња захваљујућу широкогрудном и честитом Србину из иноземства.
Једна фина госпођа из горепоменуте издавачке куће недавно је изјавила да су аутори који вреде писали за ту издавачку кућу, из чега несумњиво произилази да аутори из других издавачких кућа не вреде – пристојна изјава, нема шта, два плус два су пет. Питање како је могуће да су тако најбољи аутори састављали уџбенике које скоро нико не купује не поставља се ниједног тренутка, и што би – државна фирма, сви смо наши, па јаши.
Наравно, читаву причу намирисао је одличан спин-мајстор, назови новинар-истраживач, и од онда хуче и халабуче. Открио је новинар да у једној Читанци постоји одломак о Ангели Меркел. Појма он нема да је одломак из књиге „Од читања се расте” чија је ауторка Јасминка Петровић, најчувенија књижевнице за децу и младе. Довољно је било поменути како српска младеж учи о тета Агели, као да нема паметнија посла, и да се окупе српска момчад у жељи да одбране српско тржиште од страних издавача. Унијаћење у модерно доба, опште покрштавање – неће проћи! Узалудни су покушаји мудрих и начитаних људи, попут једног колеге, да објасне да је „део у којем се помиње Ангела Меркел васпитно и културолошки веома важан; да је ауторка иронична према ‘слави’ и фами која се прави око политичара и њихове ‘свеприсутности’ у нашим животима и да то јунакињу ове књиге ни најмање не дотиче”. Кажеш Меркел, поменеш Хрвате, онда путиш филм о Јасеновцу, и цап-царап – ето ти и државника који би да „пишу као што ја написано”. Пучанство већ пада у националистички транс, чују се покличи – главу дајемо, уџбенике не дајемо.
Схватио је и српски предсдник да је тема врућа и да доноси поене, па решио да покрене иницијативу да уџбенике из српског, историје и географије пише држава, а остале нек’ пише ко ‘оће. Нормално, неће ваљда тамо неки уџбеник из биологије или не дај боже из хемије да брани српски национални интерес. Одмах поскочио министар просвете, подржао председника, заборавивши да лично он својим потписом одобрава све уџбенике. Није то по закону, али ће се закон изменити по хитном поступку, јер је у српском образовању иначе све савршено, па још уџбенике да уредимо, и онда ћемо засигурно бити лидери у региону, а за коју годину можда сустигнемо и Финце. Како ће то држава да пише уџбенике још увек никоме није јасно, сем комисији која је формирана по хитном поступку и која ће надгледати читав процес писања уџбеника од стране државе. Дакле, сви образовани и честити интелектуалци који су до сада писали уџбенике, које је искључиво држава одобравала, не љубе довољно род свој, и биће замењени, па ће се наћи неки већи домољуби, који ће у име државе писати уџбенике.
Поменути господин са почетка приче био је некада део једне, условно речено, грађанске партије, која није била довољно српска, па ју је напустио. Онда је она у међувремену постала српскија, па се сада и та српскија партија укључила у општенародну одбрану српских уџбеника.
Национализам је очито крава музара и власти и опозиције, насушна ујединитељска идеја.
Док нам је Хрвата и Меркелове, за нас зиме нема. Живела Хрватска!
П. С. Сви Хрвати који су нас плаћали да ружимо народ свој, могу рачунати на наш моментални отказ, проваљени смо.
Jedan fini gospodin, čestitiji i bogatiji Srbin od ovoga koji piše, dobio je na sudu neke velike pare jer je neko kršio njegova autorska prava, pa је rešio da pare investira tako što će omladini srpskoj obezbediti besplatne udžbenike. Dobro, nisu baš udžbenici, to su PDF formati; deca će morati da skinu, odštampaju i tek onda da ih koriste. Istinu za volju, zaboravio je gospodin, čestiti i bogati Srbin, da i u Srbiji postoje neka autorska prava i intelektualna svojina. Računa da u Srbiji svako radi ono šta hoće, samo je važno da kažeš – besplatno i za srpsku decu, i onda sve može. Autorska prava nije isplatio, ali je knjige uglavnom otkupio od jedne davno mrtve nacionalne izdavačke kuće čije udžbenike skoro niko i ne koristi, ali koristiće ih sad sirotinja zahvaljujući širokogrudnom i čestitom Srbinu iz inozemstva.
Jedna fina gospođa iz gorepomenute izdavačke kuće nedavno je izjavila da su autori koji vrede pisali za tu izdavačku kuću, iz čega nesumnjivo proizilazi da autori iz drugih izdavačkih kuća ne vrede – pristojna izjava, nema šta, dva plus dva su pet. Pitanje kako je moguće da su tako najbolji autori sastavljali udžbenike koje skoro niko ne kupuje ne postavlja se nijednog trenutka, i što bi – državna firma, svi smo naši, pa jaši.
Naravno, čitavu priču namirisao je odličan spin-majstor, nazovi novinar-istraživač, i od onda huče i halabuče. Otkrio je novinar da u jednoj Čitanci postoji odlomak o Angeli Merkel. Pojma on nema da je odlomak iz knjige „Od čitanja se raste” čija je autorka Jasminka Petrović, najčuvenija književnice za decu i mlade. Dovoljno je bilo pomenuti kako srpska mladež uči o teta Ageli, kao da nema pametnija posla, i da se okupe srpska momčad u želji da odbrane srpsko tržište od stranih izdavača. Unijaćenje u moderno doba, opšte pokrštavanje – neće proći! Uzaludni su pokušaji mudrih i načitanih ljudi, poput jednog kolege, da objasne da je „deo u kojem se pominje Angela Merkel vaspitno i kulturološki veoma važan; da je autorka ironična prema ‘slavi’ i fami koja se pravi oko političara i njihove ‘sveprisutnosti’ u našim životima i da to junakinju ove knjige ni najmanje ne dotiče”. Kažeš Merkel, pomeneš Hrvate, onda putiš film o Jasenovcu, i cap-carap – eto ti i državnika koji bi da „pišu kao što ja napisano”. Pučanstvo već pada u nacionalistički trans, čuju se pokliči – glavu dajemo, udžbenike ne dajemo.
Shvatio je i srpski predsdnik da je tema vruća i da donosi poene, pa rešio da pokrene inicijativu da udžbenike iz srpskog, istorije i geografije piše država, a ostale nek’ piše ko ‘oće. Normalno, neće valjda tamo neki udžbenik iz biologije ili ne daj bože iz hemije da brani srpski nacionalni interes. Odmah poskočio ministar prosvete, podržao predsednika, zaboravivši da lično on svojim potpisom odobrava sve udžbenike. Nije to po zakonu, ali će se zakon izmeniti po hitnom postupku, jer je u srpskom obrazovanju inače sve savršeno, pa još udžbenike da uredimo, i onda ćemo zasigurno biti lideri u regionu, a za koju godinu možda sustignemo i Fince. Kako će to država da piše udžbenike još uvek nikome nije jasno, sem komisiji koja je formirana po hitnom postupku i koja će nadgledati čitav proces pisanja udžbenika od strane države. Dakle, svi obrazovani i čestiti intelektualci koji su do sada pisali udžbenike, koje je isključivo država odobravala, ne ljube dovoljno rod svoj, i biće zamenjeni, pa će se naći neki veći domoljubi, koji će u ime države pisati udžbenike.
Pomenuti gospodin sa početka priče bio je nekada deo jedne, uslovno rečeno, građanske partije, koja nije bila dovoljno srpska, pa ju je napustio. Onda je ona u međuvremenu postala srpskija, pa se sada i ta srpskija partija uključila u opštenarodnu odbranu srpskih udžbenika.
Nacionalizam je očito krava muzara i vlasti i opozicije, nasušna ujediniteljska ideja.
Dok nam je Hrvata i Merkelove, za nas zime nema. Živela Hrvatska!
P. S. Svi Hrvati koji su nas plaćali da ružimo narod svoj, mogu računati na naš momentalni otkaz, provaljeni smo.
