PRIČE IZ BLIZINE

Zapisi čestitog Srbina, novog dopisnika Virtualnog kazališta Promjena

Pon

01

velj.

18:32 H

Vijest

Kad nas stegne dolčevita – Кад нас стегне долчевита

Dok Hrvatsku potresa serija zemljotresa, koji su aktuelizovali i brojne građevinskо-političke afere, Srbiju nedeljama uznemirava „metodologija” čuvenog učitelja koji je optužen za silovanje svojih polaznica. Zlostavljanje, vređanje i omalovažavanje dece ne stavlja mu se na teret, bar ne još uvek, to je ionako deo kulturnog miljea na ovim prostorima. Dakle, zemljotresi u obe zemlje ne smiruju se danima, a pučanstvo nikad zapitanije – zašto smo ćutali?

Док Хрватску потреса серија земљотреса, који су актуелизовали и бројне грађевинско-политичке афере, Србију недељама узнемирава „методологија” чувеног учитеља који је оптужен за силовање својих полазница. Злостављање, вређање и омаловажавање деце не ставља му се на терет, бар не још увек, то је ионако део културног миљеа на овим просторима. Дакле, земљотреси у обе земље не смирују се данима, а пучанство никад запитаније – зашто смо ћутали?

Ćutali smo jer su i Srbi i Hrvati godinama merili „čiji je veći”; merili su po danu, javno, glasno, dok se u tišini i mraku odlučivalo o njihovim životima. Učeni smo da ćutimo, da verujemo, da ne problematizujemo autoritete, da aminujemo, da zarad sitnih interesa i ćara zažmurimo čak i na oba oka, da ne čujemo. Prepušteni slepim vođama surduknuli smo se u provaliju. I sada se iz provalije pitamo, i to ne vođeni idejom da se pročistimo, već željom da utolimo žeđ za ljubopitivošću. Naravno, sve to nazivamo tragedijama, ne bismo li sopstvenim životima dali ma kakav smisao. Nesvsni da se sve dogodilo, da prisustvujemo par excellence drami apsurda u kojoj se suštinski ništa neće promeniti, niti će Godo doći.

U duboko poremećenim sistemima vrednosti ne možemo očekivati uspostavljenje ma kakve pravde. Živimo u društvu koje je davno izašlo iz zgloba – tresli su nas, silovali, a mi i dalje verujemo da smo sami ostali neizglobljeni. Preplavljeni senzacionalizmom valjamo se u blatu, nadajući se da ćemo se jednom oprati, dok izgovaramo – nismo mi, drugi su. Ne shvatamo da smo mi drugi, i da su drugi mi. Jedni druge determinišemo. Posrnuli smo svaki put kad smo pristali na kompromise radi lične koristi, kada nismo rekli sram te bilo ili sram nas bilo, kada smo davali ili uzimali mito, kada smo se učlanili u partiju izgovarajući da tako mora, kada smo prećutali šalteruši koja je ponižavala nemoćnog, kad smo ćutali direktoru koji je nestručan i bahat, kad smo za nerad plaćani, kad smo pisali drugima pismene zadatke, kad smo netalentovane proglašavali vrhunskim umetnicima, kad smo se poput namiguša šlihtali i umiljkivali ne bismo li dobili posao / ulogu / stan, kad su na prijemnom ispitu primani kandidati iz školice čuvenog učitelja-zalostavljača, kad su se nepropisno gradile kuće porušene u zemljotresu. I sada se pitamo ne bismo li retroaktivno isprali savest, i tako oprani nastavili da i dalje merimo „čiji je veći”.    

Ako pitanje određuje čoveka, biće da smo pitanjem – zašto smo ćutali?, i dalje uronjeni u prošlost. Valjano pitanje trebalo bi da glasi – zašto ćemo i dalje ćutati?

I za kraj dva vica.

Voze se u autu, po ulubljenom putu punom rupa, Srbi i jedan Hrvat. Jadikuju Srbi, žale se zbog korupcije, lošeg standarda, kriminala, teškog života, nekulture, govore kako je u Hrvatskoj daleko bolje – podsećaju Hrvata na daleko čuvenu hrvatsku kulturu. Nailazi policajac, istračava nasred puta, mimo svih propisa, zaustavlja vozilo i pita:

– Imate li šta da prijavite?

Srbi zbunjeni, pogledaju se, pa jednoglasno izuste:

– Ništa, samo jednog Hrvata.

Voze se u autu, po ulubljenom putu punom rupa, Hrvati i jedan Srbin. Jadikuju Hrvati, žale se zbog korupcije, lošeg standarda, kriminala, teškog života, nekulture, govore kako je u Srbiji vakcinacija uveliko počela, mogu Srbi da biraju između četiri vakcine, zavide im što su lideri u regionu – podsećaju Srbina na daleko čuveno srpsko junaštvo. Nailazi policajac, istračava nasred puta, mimo svih propisa, zaustavlja vozilo i pita:

– Imate li šta da prijavite?

Hrvati zbunjeni, pogledaju se, pa jednoglasno izuste:

– Ništa, samo jednog Srbina.

Ћутали смо јер су и Срби и Хрвати годинама мерили „чији је већи”; мерили су по дану, јавно, гласно, док се у тишини и мраку одлучивало о њиховим животима. Учени смо да ћутимо, да верујемо, да не проблематизујемо ауторитете, да аминујемо, да зарад ситних интереса и ћара зажмуримо чак и на оба ока, да не чујемо. Препуштени слепим вођама сурдукнули смо се у провалију. И сада се из провалије питамо, и то не вођени идејом да се прочистимо, већ жељом да утолимо жеђ за љубопитивошћу. Наравно, све то називамо трагедијама, не бисмо ли сопственим животима дали ма какав смисао. Несвсни да се све догодило, да присуствујемо пар еxцелленце драми апсурда у којој се суштински ништа неће променити, нити ће Годо доћи.

У дубоко поремећеним системима вредности не можемо очекивати успостављење ма какве правде. Живимо у друштву које је давно изашло из зглоба – тресли су нас, силовали, а ми и даље верујемо да смо сами остали неизглобљени. Преплављени сензационализмом ваљамо се у блату, надајући се да ћемо се једном опрати, док изговарамо – нисмо ми, други су. Не схватамо да смо ми други, и да су други ми. Једни друге детерминишемо. Посрнули смо сваки пут кад смо пристали на компромисе ради личне користи, када нисмо рекли срам те било или срам нас било, када смо давали или узимали мито, када смо се учланили у партију изговарајући да тако мора, када смо прећутали шалтеруши која је понижавала немоћног, кад смо ћутали директору који је нестручан и бахат, кад смо за нерад плаћани, кад смо писали другима писмене задатке, кад смо неталентоване проглашавали врхунским уметницима, кад смо се попут намигуша шлихтали и умиљкивали не бисмо ли добили посао / улогу / стан, кад су на пријемном испиту примани кандидати из школице чувеног учитеља-залостављача, кад су се непрописно градиле куће порушене у земљотресу. И сада се питамо не бисмо ли ретроактивно испрали савест, и тако опрани наставили да и даље меримо „чији је већи”.   

Ако питање одређује човека, биће да смо питањем – зашто смо ћутали?, и даље уроњени у прошлост. Ваљано питање требало би да гласи – зашто ћемо и даље ћутати?

И за крај два вица.

Возе се у ауту, по улубљеном путу пуном рупа, Срби и један Хрват. Јадикују Срби, жале се због корупције, лошег стандарда, криминала, тешког живота, некултуре, говоре како је у Хрватској далеко боље – подсећају Хрвата на далеко чувену хрватску културу. Наилази полицајац, истрачава насред пута, мимо свих прописа, зауставља возило и пита:

– Имате ли шта да пријавите?

Срби збуњени, погледају се, па једногласно изусте:

– Ништа, само једног Хрвата.

Возе се у ауту, по улубљеном путу пуном рупа, Хрвати и један Србин. Јадикују Хрвати, жале се због корупције, лошег стандарда, криминала, тешког живота, некултуре, говоре како је у Србији вакцинација увелико почела, могу Срби да бирају између четири вакцине, завиде им што су лидери у региону – подсећају Србина на далеко чувено српско јунаштво. Наилази полицајац, истрачава насред пута, мимо свих прописа, зауставља возило и пита:

– Имате ли шта да пријавите?

Хрвати збуњени, погледају се, па једногласно изусте:

– Ништа, само једног Србина.

Za Virtualno kazalište Promjena, Честити Србин За виртуелно позориште Промена, Čestiti Srbin.