Za Virtualno kazalište Promjena, Čestiti Srbin

Anomalija je među nama / ili: Kako daviti biskupa

Pon

22

ožu.

17:47 H

Vijest

Dejan Hristov je posvećeni lekar, a uvrnuti pisac, o ličnosti ne bih. Ima kompetentnijih. O njemu će jednog dana vanzemaljci progovoriti. Jedan od onih lekara koji je u prvim redovima borbe protiv virusa korone. Na društvenim mrežama bori se protiv malignosti Slavice, najstavrnije među imaginarnim likušama, koja je paradigma tuposti i površnosti u Srbiji, jer širi teorije zavere i zbunjuje već dovoljno utupljeni svet.

Bavi se i muzikom, a drogira se pisanjem. Opsednut idejom o vanzemaljcima šovinistima objavio je tri knjige – Anomalija zvana žene, Dan kada je zemlja nosila suknju, i najnoviji roman Anomalija. Ironija koja neretko prerasta u sarkazam, čini njegovo pripovedanje zanimljivim i provokativnim. Priču gradi na stereotipima sa kojima se vešto poigrava do granice bolne, a ponekad i teško svarljive samospoznaje. Specifičan smisao za humor čini njegovu Anomaliju fantastičnijom od svake fantastike, i realnijom od svake realnosti.

Na granici sa magičnim realizmom, Hristov nas zamajava i zasmejava postavljajući pred čitaocima zagonetke, koje su istovremeno i odgonetke. Pišući o stereotipima, o ženama, želi da nas isceli od stereotipa i od muškaraca. U Anomaliji najavljuje sveopštu kataklizmu u jednom apokaliptičnom vremenu i prostoru.

Za portal VKP sa Dejanom ove nedelje o njegovoj knjizi i društvenom posrnuću razgovara Čestiti Srbin.

 Dejane, ako bi sutradan susreo vanzemaljca, kako bi mu predstavio svoju knjigu?

„Ovo je nešto što svakako morate da ponesete sa sobom, pre nego što uništite Zemlju.” Znam, mag sam marketinga.

Zašto naslov knjige Anomalija?

Zato što je „Anomalija zvana žene” danas možda previše, a premalo ljudi ima smisla za humor. Ozbiljno, znaš da su zabranili Pepe le Tvora, Simi Strahoti oduzeli pištolje, Valkire iz nordijske mitologije postale naprasno crnkinje, a udruženja gluvih uputili protestnu notu i poziv na bojkot serije „Uporište” (po romanu Stivena Kinga), jer glumac koji tumači lik gluvoneme osobe, zamisli, nije zaista gluvonem… Izgleda da kao civilizacija samo idemo iz jedne krajnosti u drugu, pa će se uskoro reč „šala” nalaziti samo još u rečnicima, uz objašnjenje: nekada smo ih pričali, pre nego što su ljudi počeli da se vređaju na sve i svašta. I zato se knjiga zove prosto Anomalija, da i mene ne zahvate ovom „kulturom ukidanja”, da ne kažem političkom prekorektnošću. Jer naslov jeste korektan. Sve ostalo u knjizi nije. 

Mnogo je stereotipa u knjizi. Na njima se gradi tkivo knjige. Koliko nam stereotipi pomažu, a koliko odmažu u svakodnevnom životu?

Kao neko ko je odrastao u vremenu kada smo zaista smeli da se šalimo o svemu i svačemu, kao mali sam voleo da pratim stend-up komediju. Još tada sam shvatio da se pričanje šala uglavnom bazira na nekakvim stereotipovima. To je najbrži i najlakši način da „postavite pozornicu”, što bi se reklo. Recimo, Piroćanac kupuje detetu žvaku… Odmah osećam Slavicu iz publike kako upire prstom: Stereotip! Nisu svi Piroćanci škrtice! Ali zamislite sad umesto toga da vic krenem ovako: muškarac u 40-im, srednje visine i skromno obučen, pažljivo je gledao u kovanicu od 5 dinara pre nego što je predao kasirki za žvaku, koju mu je dete potražilo. Dosadno, zar ne? U tom smislu, ja u knjizi stereotipove koristim i izvrćem ih da bih izazvao određeni efekat „publike”. A nisu stereotipi nužno loša stvar, tako da se ja ne borim a priori protiv predrasuda. Ako je bazen pun ajkula, recimo, ne moram baš da skočim u njega da bih dokazao kako je samo predrasuda da sve ajkule jedu ljude. Ali, to sam samo ja…

Znaš, što sam stariji, sve više verujem da su stereotipi u suštini istiniti i da predrasude ne postoje bez razloga. Stereotip je samo fensi naziv za statistički presek društva. A to više govori o društvu, nego o stereotipovima, zar ne?

Na vešt način se u knjizi poigravaš sa seksizmom i mizogenijom. Zašto su baš ove teme bile posebno inspirativne za tebe?

Ta tema je posebno osetljiva, i smatrao sam da kao neko ko voli da piše i bavi se ljudskom psihologijom, mora da isproba svoje narativne sposobnosti i predstavi to iz jednog drugačijeg ugla, a da mu žene ne otkinu glavu kad ga sretnu na ulici. Prosto je smešno koliko se energije bespotrebno trošillo poslednjih decenija na raspravu oko muško-ženskih odnosa i feminizma, kad smo na kraju završili da imamo poseban izraz za slikanje dupeta na instagramu (belfi, ako baš morate da znate), a najposećeniji su sajtovi za ulepšavanje i „upoznavanje” (da ne kažemo baš seks). Mislim da Klara Cetkin to svakako nije imala na umu… Čitaoci koji malo dublje zagaze u problematiku koju obrađujem u knjizi, shvatiće da je „Anomalija” zapravo mnogo jača kritika muškog roda. Ali, opet, za to treba posedovati smisao za humor.

Knjiga bi bila inspirativa i za leksikologe, jer koristiš brojne sinonime za masturbiranje. Zašto je ono bitno u životu ljudi, a i za tvoje likove?

Ako su protagonisti vanzemaljci, oni na nas gledaju otprilike kao na majmune u zoološkom vrtu. A zna se šta majmuni često umeju da rade, naročito u trenutku kada sa decom prolazite pored kaveza… Uzmu pa „poliraju raketu”, ili „dave biskupa”, tako je. Po svemu što se u svetu dešava, mi i nismo daleko odmakli evolucijski od svojih predaka. Samo smo malo bolje savladali jezik.

Opet, stereotipna slika vanzemaljaca je da su mali i zeleni, da žive na Marsu i da su kao rasa proračunati i analitično hladni. Naša leksika im je u tom smislu zanimljiva i smešna, zato što je toplija, drugačija. Naravno, ja prezirem stereotipe. Zato su moji vanzemaljci mali i sivi.

Knjiga problematizuje i brojne društvene probleme na jedan ironičan i interesantan način. Koje su najbolnije anomalije u društvu u kojem živiš?

Najbolnija anomalija je što smo najodgovornije funkcije u društvu podelili vozačima i keramičarima. Nikad više doktora nauka, nacija nikad nepismenija. Diplome se lako kupuju, obraz se još lakše prodaje. Na to si mislio? Ima toga u knjizi, da. Glavni negativci „Anomalije” su paradigma glavnih osobina savremene vlasti: Muta, Glasni i Zmija. Ipak da nastavimo sa laganijim notama, muka mi je od politike… Možda da pričamo zašto slavimo dve nove godine, kad je recimo lakše da se vratimo na julijanski kalendar i slavimo jednu. Ili zašto mislimo da kada upalimo četiri žmigavca na ulici, naš auto postaje nevidljiv? Ili zašto u crkvi kusamo svi iz iste kašičice dok pandemija bukti? Mogu ja ovako do sutra… Možda da razmišljam već o nastavku knjige?

Kako jedan lekar gleda na brojne teorije zavere? One su posledice čega?

Budimo iskreni i konačno izgovorimo to: ljudske gluposti, na prvom mestu. Znaš, svi ljudi podsvesno smatraju da su nešto posebno, a internet im je dao mogućnost da to sebi i potvrde, da nađu nešto što niko nije, vide neki obrazac koji drugi ne vide, da je njihova misija da otvaraju oči drugim „zabludelim ovcama”… I kako da tu svoju intelektualnu nadmoć podele sa svetom, na svom profilu ili još bolje u komentarima. Ono što ne shvataju je da su i sami deo mašinerije koja ima svoje prljave agende. Delimično tome doprinosi i informatička nepismenost. Zaboga, pa Slavica (na zapadu Karen) još uvek veruje da je sve što pročita na internetu istina. Treba raditi sa tim ljudima, ali to je dug i mukotrpan proces. Ja sam se sa antivakserima borio godinama na društvenim mrežama, i ukazivao na to kakav problem može potencijalno da ispadne. Sem epidemiologa prof. Radovanovića i par svetlih primera iz moje branše, nisam video nekoga da se ozbiljno pozabavio tim problemom, za institucije i da ne govorim. I sada imamo ovu situaciju. Kažem vam, da je virus za nijansu smrtonosniji, pomrli bismo kao dinosaurusi.

Lekari antivakseri, čemu?

Tamna strana sile uvek postoji. Da li su to lekari koji uzimaju mito, ili su završili medicinu da bi se slikali za instagram u mantilu, ili su se pridružili antivakserima, svejedno je. Jedan moj profesor je govorio: „Dejane, problem je što premalo ljudi danas čita… I to je tačno. Kao i u drugim branšama, i mi imamo pojedince koji ne čitaju nove preporuke, ne usavršavaju se, ili jednostavno ne umeju da tumače istraživanja (ruku na srce, nisu za to ni obučeni) pa ne vide dalje od senzacionalističkih naslova u novinama. Previše je emocija danas, a premalo logike, razuma i mudrosti. Imam često primedbe od kolega: Ti si mlad, moraš da poštuješ starije. Na stranu što je medicina možda jedina profesija gde si sa 40 godina „mlad”. Kao da su njihove godine jedini kvalitet koji poseduju, i garant da niko ne sme da im kaže kad greše. Ovo je možda i idealno vreme da se sa tom praksom kod nas prekine. To što je neko profesor mene zaista u ovom trenutku ne interesuje, ako se on izlupava po internetu i pred pacijentima i čini štetu ne samo profesiji, nego i javnom zdravlju. Činjenice, gospodo, a ne godine i titule. Kao lekar, odgovorno tvrdim da sve ovo dostiže nivoe kolektivne psihoze, i da će ozbiljna akcija morati da bude sprovedena na lečenju nacije kada se sve ovo završi.  

Društvo / sistem u kojem bi voleo da živiš?

Društvo koje će umeti na prvu da prepozna demagogiju kod političara, i takve likove odmah bacati u katran i uvaljati u perje. Društvo u kojem glavni odgovor na problem neće uvek biti: Ćuti, može i gore. Sistem gde će se „snašao se” automatski prevoditi u „krao je”. Sistem koji je zasnovan više na matematici, a manje na retorici. A što se umetnosti tiče, svakako će to biti društvo u kojem ne postoji autocenzura, gde se kreativnost ne plaši odziva publike, a autor ne mora da se po svaku cenu trudi da bude politički korektan.  

Šta je za tebe prirodno, normalno?

Uh. Često se „prirodno” zloupotrebljava kako bi opravdalo „normalno”. Mi smo kao vrsta pobegli iz prirode da bi gradili društvo, i tu nastaju problemi. Recimo, prirodno je da ti se posle tri piva pripiša, ali nije baš normalno da izvadiš alatku i uradiš to na sred ulice, je li? Monogamija svakako nije prirodna, ali devojka sigurno neće da te potapše po ramenu i kaže „hej, pa to je normalno” što si kresnuo njenu najbolju drugaricu. Tako da sam ja ja uvek oprezan sa tim terminima… Utopiju ili zen postižemo onda kada se prirodno i normalno nađu negde na pola puta. Za mene je prirodan osmeh recimo najlepša stvar na svetu, a voleo bih da je briga o drugima nešto što je normalno. Eto.

Da li je nacionalizam prirodna pojava?

Da li si igrao video igrice kao mali? Ja to zamišljam ovako: ako bi ova naša civilizacija bila neka igrica, nacionalizam bi bio smešten na početnim nivoima. Kako prelaziš na više nivoe, tako se i ta pojava gubi.

Jesi li jugonostalgičar?

Iz ove perspektive klincima Jugoslavija svakako deluje kao neki eksperiment. Za mene koji sam bio među poslednjim pionirima, mogu da kažem da jesam nostalgičar. Na stranu negativni aspekti stare Juge, kojih se svi rado hvataju kako bi poništili deo istorije kao da ga se stide… Bilo je tu puno dobrih stvari, samo što naši narodi nisu bili dorasli zadatku, da takav jedan sistem razviju i održe. Evropska unija u malom, reklo bi se, propao eksperiment. Ja se ipak sećam da smo na muzičkom tržištu, recimo, bili među prvima u Evropi, u sportu, nauci takođe… Taj srednji društveni sloj, koji je danas sveden na nivo mitske pojave, rastao je i jačao iz godine u godinu… Za mene je to važan indikator da smo bili na pravom putu. Politiku na stranu, često volim da citiram mudre reči Marijana Beneša, jednog od najboljih jugoslovenskih boksera svih vremena: „U Srbiji sam bio ustaša, u Hrvatskoj četnik, a ja sam partizan, majku vam jebem!”. Otprilike tako se i ja osećam.

Kad bi vanzemaljci posetili Hrvate, šta bi kod njih bila najveća anomalija?

Mislim da bi se iznenadili da je Severina zapravo pevačica, i to dobra. Konačno bi shvatili zašto ne izlazi nastavak njenog kućnog videa, kada je prvi deo postigao takav intergalaktički uspeh. A kad su već tu, mislim da bi istražili da li su mozgovi političara slični kao kod ovih naših, pa se svađaju preko plota kao deca u drugom osnovne.

Pošto te inspiriše i muzika, ako bi radio muziku za pozorišnu predstavu, koja bi tema predstave bila?

Oduvek su mi se sviđale scene u „Dosijeu X” gde se priprema pozornica za neki neviđeni horor, a muzika kreće kao sa radija šezdesetih, recimo The Dixie Cups ili Supremes. Voleo bih da uradim dečiju muziku u drami o odraslom Petru Panu i zamkama koje mu starenje donosi. Ali, pošto takvo delo još uvek nije napisano, ako bi neko radio predstavu sa mojim vanzemaljcima i „Anomalijom”, recimo, i ponudio meni da radim muziku, samo bih pozvao T.B.F, dogovorio da uzmem njihovu stvar „Smak svita”, i sa njima podelimo lovu.  

Аномалија је међу нама / или: Како давити бискупа

Дејан Христов је посвећени лекар, а уврнути писац, о личности не бих. Има компетентнијих. О њему ће једног дана ванземаљци проговорити. Један од оних лекара који је у првим редовима борбе против вируса короне. На друштвеним мрежама бори се против малигности Славице, најставрније међу имагинарним ликушама, која је парадигма тупости и површности у Србији, јер шири теорије завере и збуњује већ довољно утупљени свет. Бави се и музиком, а дрогира се писањем. Опседнут идејом о ванземаљцима шовинистима објавио је три књиге – Аномалија звана жене, Дан када је земља носила сукњу, и најновији роман Аномалија. Иронија која неретко прераста у сарказам, чини његово приповедање занимљивим и провокативним. Причу гради на стереотипима са којима се вешто поиграва до границе болне, а понекад и тешко сварљиве самоспознаје. Специфичан смисао за хумор чини његову Аномалију фантастичнијом од сваке фантастике, и реалнијом од сваке реалности. На граници са магичним реализмом, Христов нас замајава и засмејава постављајући пред читаоцима загонетке, које су истовремено и одгонетке. Пишући о стереотипима, о женама, жели да нас исцели од стереотипа и од мушкараца. У Аномалији најављује свеопшту катаклизму у једном апокалиптичном времену и простору.

За портал ВКП са Дејаном ове недеље о његовој књизи и друштвеном посрнућу разговара Честити Србин.

 Дејане, ако би сутрадан сусрео ванземаљца, како би му представио своју књигу?

„Ово је нешто што свакако морате да понесете са собом, пре него што уништите Земљу.” Знам, маг сам маркетинга.

Зашто наслов књиге Аномалија?

Зато што је „Аномалија звана жене” данас можда превише, а премало људи има смисла за хумор. Озбиљно, знаш да су забранили Пепе ле Tвора, Сими Страхоти одузели пиштоље, Валкире из нордијске митологије постале напрасно црнкиње, а удружења глувих упутили протестну ноту и позив на бојкот серије „Упориште” (по роману Стивена Кинга), јер глумац који тумачи лик глувонеме особе, замисли, није заиста глувонем… Изгледа да као цивилизација само идемо из једне крајности у другу, па ће се ускоро реч „шала” налазити само још у речницима, уз објашњење: некада смо их причали, пре него што су људи почели да се вређају на све и свашта. И зато се књига зове просто Аномалија, да и мене не захвате овом „културом укидања”, да не кажем политичком прекоректношћу. Јер наслов јесте коректан. Све остало у књизи није. 

Много је стереотипа у књизи. На њима се гради ткиво књиге. Колико нам стереотипи помажу, а колико одмажу у свакодневном животу?

Као неко ко је одрастао у времену када смо заиста смели да се шалимо о свему и свачему, као мали сам волео да пратим стенд-уп комедију. Још тада сам схватио да се причање шала углавном базира на некаквим стереотиповима. То је најбржи и најлакши начин да „поставите позорницу”, што би се рекло. Рецимо, Пироћанац купује детету жваку… Одмах осећам Славицу из публике како упире прстом: Стереотип! Нису сви Пироћанци шкртице! Али замислите сад уместо тога да виц кренем овако: мушкарац у 40-им, средње висине и скромно обучен, пажљиво је гледао у кованицу од 5 динара пре него што је предао касирки за жваку, коју му је дете потражило. Досадно, зар не? У том смислу, ја у књизи стереотипове користим и изврћем их да бих изазвао одређени ефекат „публике”. А нису стереотипи нужно лоша ствар, тако да се ја не борим а приори против предрасуда. Ако је базен пун ајкула, рецимо, не морам баш да скочим у њега да бих доказао како је само предрасуда да све ајкуле једу људе. Али, то сам само ја…

Знаш, што сам старији, све више верујем да су стереотипи у суштини истинити и да предрасуде не постоје без разлога. Стереотип је само фенси назив за статистички пресек друштва. А то више говори о друштву, него о стереотиповима, зар не?

На вешт начин се у књизи поиграваш са сексизмом и мизогенијом. Зашто су баш ове теме биле посебно инспиративне за тебе?

Та тема је посебно осетљива, и сматрао сам да као неко ко воли да пише и бави се људском психологијом, мора да испроба своје наративне способности и представи то из једног другачијег угла, а да му жене не откину главу кад га сретну на улици. Просто је смешно колико се енергије беспотребно трошилло последњих деценија на расправу око мушко-женских односа и феминизма, кад смо на крају завршили да имамо посебан израз за сликање дупета на инстаграму (белфи, ако баш морате да знате), а најпосећенији су сајтови за улепшавање и „упознавање” (да не кажемо баш секс). Мислим да Клара Цеткин то свакако није имала на уму… Читаоци који мало дубље загазе у проблематику коју обрађујем у књизи, схватиће да је „Аномалија” заправо много јача критика мушког рода. Али, опет, за то треба поседовати смисао за хумор.

Књига би била инспиратива и за лексикологе, јер користиш бројне синониме за мастурбирање. Зашто је оно битно у животу људи, а и за твоје ликове?

Ако су протагонисти ванземаљци, они на нас гледају отприлике као на мајмуне у зоолошком врту. А зна се шта мајмуни често умеју да раде, нарочито у тренутку када са децом пролазите поред кавеза… Узму па „полирају ракету”, или „даве бискупа”, тако је. По свему што се у свету дешава, ми и нисмо далеко одмакли еволуцијски од својих предака. Само смо мало боље савладали језик.

Опет, стереотипна слика ванземаљаца је да су мали и зелени, да живе на Марсу и да су као раса прорачунати и аналитично хладни. Наша лексика им је у том смислу занимљива и смешна, зато што је топлија, другачија. Наравно, ја презирем стереотипе. Зато су моји ванземаљци мали и сиви.

Књига проблематизује и бројне друштвене проблеме на један ироничан и интересантан начин. Које су најболније аномалије у друштву у којем живиш?

Најболнија аномалија је што смо најодговорније функције у друштву поделили возачима и керамичарима. Никад више доктора наука, нација никад неписменија. Дипломе се лако купују, образ се још лакше продаје. На то си мислио? Има тога у књизи, да. Главни негативци „Аномалије” су парадигма главних особина савремене власти: Мута, Гласни и Змија. Ипак да наставимо са лаганијим нотама, мука ми је од политике… Можда да причамо зашто славимо две нове године, кад је рецимо лакше да се вратимо на јулијански календар и славимо једну. Или зашто мислимо да када упалимо четири жмигавца на улици, наш ауто постаје невидљив? Или зашто у цркви кусамо сви из исте кашичице док пандемија букти? Могу ја овако до сутра… Можда да размишљам већ о наставку књиге?

Како један лекар гледа на бројне теорије завере? Оне су последице чега?

Будимо искрени и коначно изговоримо то: људске глупости, на првом месту. Знаш, сви људи подсвесно сматрају да су нешто посебно, а интернет им је дао могућност да то себи и потврде, да нађу нешто што нико није, виде неки образац који други не виде, да је њихова мисија да отварају очи другим „заблуделим овцама”… И како да ту своју интелектуалну надмоћ поделе са светом, на свом профилу или још боље у коментарима. Оно што не схватају је да су и сами део машинерије која има своје прљаве агенде. Делимично томе доприноси и информатичка неписменост. Забога, па Славица (на западу Карен) још увек верује да је све што прочита на интернету истина. Треба радити са тим људима, али то је дуг и мукотрпан процес. Ја сам се са антиваксерима борио годинама на друштвеним мрежама, и указивао на то какав проблем може потенцијално да испадне. Сем епидемиолога проф. Радовановића и пар светлих примера из моје бранше, нисам видео некога да се озбиљно позабавио тим проблемом, за институције и да не говорим. И сада имамо ову ситуацију. Кажем вам, да је вирус за нијансу смртоноснији, помрли бисмо као диносауруси.

Лекари антиваксери, чему?

Тамна страна силе увек постоји. Да ли су то лекари који узимају мито, или су завршили медицину да би се сликали за инстаграм у мантилу, или су се придружили антиваксерима, свеједно је. Један мој професор је говорио: „Дејане, проблем је што премало људи данас чита…” И то је тачно. Као и у другим браншама, и ми имамо појединце који не читају нове препоруке, не усавршавају се, или једноставно не умеју да тумаче истраживања (руку на срце, нису за то ни обучени) па не виде даље од сензационалистичких наслова у новинама. Превише је емоција данас, а премало логике, разума и мудрости. Имам често примедбе од колега: Ти си млад, мораш да поштујеш старије. На страну што је медицина можда једина професија где си са 40 година „млад”. Као да су њихове године једини квалитет који поседују, и гарант да нико не сме да им каже кад греше. Ово је можда и идеално време да се са том праксом код нас прекине. То што је неко професор мене заиста у овом тренутку не интересује, ако се он излупава по интернету и пред пацијентима и чини штету не само професији, него и јавном здрављу. Чињенице, господо, а не године и титуле. Као лекар, одговорно тврдим да све ово достиже нивое колективне психозе, и да ће озбиљна акција морати да буде спроведена на лечењу нације када се све ово заврши. 

Друштво / систем у којем би волео да живиш?

Друштво које ће умети на прву да препозна демагогију код политичара, и такве ликове одмах бацати у катран и уваљати у перје. Друштво у којем главни одговор на проблем неће увек бити: Ћути, може и горе. Систем где ће се „снашао се” аутоматски преводити у „крао је”. Систем који је заснован више на математици, а мање на реторици. А што се уметности тиче, свакако ће то бити друштво у којем не постоји аутоцензура, где се креативност не плаши одзива публике, а аутор не мора да се по сваку цену труди да буде политички коректан. 

Шта је за тебе природно, нормално?

Ух. Често се „природно” злоупотребљава како би оправдало „нормално”. Ми смо као врста побегли из природе да би градили друштво, и ту настају проблеми. Рецимо, природно је да ти се после три пива припиша, али није баш нормално да извадиш алатку и урадиш то на сред улице, је ли? Моногамија свакако није природна, али девојка сигурно неће да те потапше по рамену и каже „хеј, па то је нормално” што си креснуо њену најбољу другарицу. Тако да сам ја ја увек опрезан са тим терминима… Утопију или зен постижемо онда када се природно и нормално нађу негде на пола пута. За мене је природан осмех рецимо најлепша ствар на свету, а волео бих да је брига о другима нешто што је нормално. Ето.

Да ли је национализам природна појава?

Да ли си играо видео игрице као мали? Ја то замишљам овако: ако би ова наша цивилизација била нека игрица, национализам би био смештен на почетним нивоима. Како прелазиш на више нивое, тако се и та појава губи.

Јеси ли југоносталгичар?

Из ове перспективе клинцима Југославија свакако делује као неки експеримент. За мене који сам био међу последњим пионирима, могу да кажем да јесам носталгичар. На страну негативни аспекти старе Југе, којих се сви радо хватају како би поништили део историје као да га се стиде… Било је ту пуно добрих ствари, само што наши народи нису били дорасли задатку, да такав један систем развију и одрже. Европска унија у малом, рекло би се, пропао експеримент. Ја се ипак сећам да смо на музичком тржишту, рецимо, били међу првима у Европи, у спорту, науци такође… Тај средњи друштвени слој, који је данас сведен на ниво митске појаве, растао је и јачао из године у годину… За мене је то важан индикатор да смо били на правом путу. Политику на страну, често волим да цитирам мудре речи Маријана Бенеша, једног од најбољих југословенских боксера свих времена: „У Србији сам био усташа, у Хрватској четник, а ја сам партизан, мајку вам јебем!”. Отприлике тако се и ја осећам.

Кад би ванземаљци посетили Хрвате, шта би код њих била највећа аномалија?

Мислим да би се изненадили да је Северина заправо певачица, и то добра. Коначно би схватили зашто не излази наставак њеног кућног видеа, када је први део постигао такав интергалактички успех. А кад су већ ту, мислим да би истражили да ли су мозгови политичара слични као код ових наших, па се свађају преко плота као деца у другом основне.

Пошто те инспирише и музика, ако би радио музику за позоришну представу, која би тема представе била?

Одувек су ми се свиђале сцене у „Досијеу X” где се припрема позорница за неки невиђени хорор, а музика креће као са радија шездесетих, рецимо The Dixie Cups или Supremes. Волео бих да урадим дечију музику у драми о одраслом Петру Пану и замкама које му старење доноси. Али, пошто такво дело још увек није написано, ако би неко радио представу са мојим ванземаљцима и „Аномалијом”, рецимо, и понудио мени да радим музику, само бих позвао T.B.F, договорио да узмем њихову ствар „Смак свита”, и са њима поделимо лову.

Ova objava ima jedan komentar

  1. Anonimno

    Odličan intervju i na latinici и на ћирилици!

Komentari su zatvoreni.